25h

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

„Kada sam je prvi put video, stao mi je sat“…napisao je Moma Kapor u Uni…Hm…
Mislim da mi se desilo nešto slično, pre par godina. Samo što moj sat još uvek stoji, kao da ne želi da se pomeri i počne ponovo da kuca…kao da je još uvek opčinjen njom, njenim očima, pokretima, njenim tankim, finim prstićima…kao da ne može da shvati da ona odavno ne postoji…da je sve bio samo tren…
A sve je počelo sasvim slučajno, kao i inače…Slučajno poznanstvo, danonoćne priče preko chata, milion poruka, mailova…Kupovina mobilnog koji podržava mms, da bi razmenjivali fotke, koje i danas čuvam kao nešto najvrednije…Sve je samo trenutak, reče neko…Ali, ona je moj trenutak, koji mene ne prolazi…A tako bi voleo da me prođe…da mogu da shvatim da vreme ide, da taj sat koji je davno stao za mene, neumoljivo otkucava…tika-taka, tika-taka…

Čega se ja to bojim? Gubitka nečega što sam odavno izgubio…nečega što ustvari i nije nikada bilo moje… Dozvolio sam da ona postane sav moj svet, i sada ne umem da odem… Gde, ne znam ni sam… Kako da idem dalje bez nje, kad ne umem? Kad mi je ona sve… Kako da shvatim da je sve jednostrano, da je uvek tako i bilo? Ušla mi je u svaku poru… Budim se sa njenim likom, sa njenim likom odlazim u san… Nikada joj to nije bilo važno.

Uvek je tražila nešto drugo, nešto bolje, vrednije od mene… Ne mogu da je krivim, svako ima pravo na svoju sreću. Ali, bitno je znati u životu šta tražimo. Ja znam, ali nisam siguran da ona to zna. Toliko puta je odlazila…isto toliko puta sam je čekao… I uvek je dolazila sa gorkim ukusom poraza. A ja sam joj bio tu, uvek. Nisam umeo drugačije. Voleo sam je, iskreno…i još uvek je volim.
Bilo bi jako ružno sa moje strane da ovako nastavim ovu priču, da ispadne kako je ona loša. Ne, ona je nešto najdivnije što sam ikada upoznao, Uvek mi je bila tu kad mi je trebala. Milion puta je sebe izlagala raznim stvarima zbog mene. Milion puta… i uvek je, kada bi želela da me povredi, sve nabila na nos. Nikada nije mogla da shvati koliko me to boli, Nikada… Ni sam ne znam koliko sam se puta zapitao, zašto je uopšte i dalje pored mene. Iz neke milosti? Iz navike? Kako da je mrzim, kad mi priđe onako…kada me zagrli… Kada mi oprosti sve moje gluposti… I kako da je volim, kad znam da nije moja, da traži sreću negde na drugoj strani… I sada pišem sve ovo, i znam da će se naljutiti na mene… A ne shvata da nemam kome da kažem…
Znam da će ova priča mnogima biti lepa, zanimljiva. Znam da će biti raznih komentara. Nije mi namera da na ovaj način skupljam čitaoce. Ovo je moj mali trenutak samoće, koji delim sa vama. A TI, kad ovo pročitaš, ne ljuti se… samo pokušaj da shvatiš…

  testetest

VOŽNJA TREĆA    II DEO

...Kiša sve jače pada.Sa zadnjeg sedišta čujem samo neko mrmljanje, osećam da je neka rasprava u toku. Da bih prekinuo neugodnu atmosferu, oblašnjavam Rumunu, da mora da mi plati unapred za ovakvu vožnju. Prvo negoduje, ali na kraju pristaje i plaća...Dok prolazim kroz pusta banatska sela, razmišljam o tome kako ljudi žive u ovakvom miru, bez ikakvih dešavanja, i pitam sam sebe koliko bih mogao ovako? Mislim da bi posle 1-2 dana doleteo nazad u mravinjak. Iz razmišljanja me trže glas ovog sa zadnjeg sedišta, koji mi objašnjava da treba da ih sačekam, da bi pokupili robu. U sebi psujem prijatelja, koji mi je ovo natovario  na vrat. A trebao sam da znam, pa on je pijačar, koji uživa u ovakvim transportima, zato i vozi karavana. Ali, sad nemam kud, već stižemo blizu granice. Na parkingu nigde žive duše... Koga bi i bilo po ovom kijametu, mislim u sebi.

Gledam ih dok se udaljavaju, gazeći po velikim barama po putu. Setih se sebe, za vreme mog boravka u Austriji. Strani svet, strani ljudi... Lagana jeza mi struji kroz kičmu. Tek u ovakvim situacija shvatam koliko sam zapravo srećan čovek. Ponoć je odavno prošla, a mene ponovo obuzima san. Što zbog kiše, što zbog grejanja...

Iz sna me probudilo kucanje na prozoru. Gledam na sat... Bogami, lepo sam se komirao. Izlazim napolje, a kiše me u trenutku budi iz uspavanosti. Vidim da je ovaj sam, pitam gde mu je prijateljica... Otišla, kaže, u Rumuniju. Pakujemo stvari, i krećemo. Na izlazu iz Vršca, zaustavlja me policija. Stajem, ni ne razmišljajući o tome šta mi je u gepeku među stvarima. Uz standardna pitanja, policajam traži da otvorim gepek. Objašnjavam mu odakle idem, koga vozim, da se žurimo... Ne vredi. Čovek trenutno verovatno mrzi ceo svet što mora da radi po ovoj kiši. Rumun nervozno otvara torbu... Već vidim sebe kako u stanici dajem izjave i ostale peripetije... I nema da fali...Torba puna mobilnih telefona, i koječega. A lepo sam osećao da ne treba da izlazim noćas, da ne trebam da gledam u taj prokleti telefon, koji mi često napravi frku. Pa i sada, pun mi ih je gepek!

Naravno, policajac sav veseo, govori da krenem za njima u stanicu, Šta ću, krećem. Sreća što su ovog stavili u svoja kola, samo mi je on falio u ovom trenutku u autu. Stižemo, Rumun sav tužan iznosi svoje stvari... Ja odlazim u posebnu kancelariju, dajem izjavu. Posle malo natezanja, mene puštaju da idem, uz napomenu da ću biti pozvan na sud kao svedok.                                                                                                                                   Izlazim napolje, i počinjem sam sebi da se smejem. Nikada nisam sebe poslušao, nikada. Skidam tablu sa krova, stavljam je u gepek i krećem. Gledam na taximetar...Dobro je, bar nisam ostao i bez para za ovu vožnju. Još jedna lekcija iz „taksi fakulteta“... Mnogo godina kasnije, sada sa ove vremenske distance, shvatam koliko sam zapravo naučio stvari o ljudima, o životu. A mislio sam da znam sve... U Pančevu me zaustavlja devojka, pita da li može do Beograda, ali nema para. Izgleda da nema kraja ovoj noći... Može, naravno, upadaj... Posvađala se sa dečkom, bla bla bla... Samo da stignem kući, mislim u sebi. Noćas nemam snage da budem i psihijatar, zaista....

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

             Budi me kiša, koja uporno kljuca po prozoru...Prvi put od kada taxiram, ne izlazi mi se na štraftu, mada znam da će biti posla. Pokušavam da se sakrijem ispod velikog jastuka, da ponovo nastavim sa snom, ali ne vredi... Ne mogu. I kao po pravilu, moju dilemu otklanja mobilni. Zvoni...zvoni...zvoni... Da li će prestati, pitam se!? Neko je jako uporan. Konačno prestaje... Stiže sms... Ne vredi, nekome je baš stalo da me podigne iz kreveta. Kome? Hm...

             Prijatelj-kolega me moli da odem po neke njegove stranke, neke strance, koji žive u Pančevu, da ih vozim, pošto ne može da stigne... Dobro plaćaju, vožnja je dugačka, sve provereno, daje mi broj na koji da ih nazovem i da se dogovorim. Bože, kakvi sad stranci po ovoj kiši, mislim se dok pozivam broj. Javlja mi se neko, i pokušava na lošem srpskom da mi da adresu i da mi kaže kad da dođem. Imam sat vremena... Taman da se obučem, popijem kafu i krenem za Pančevo. Dok duboko uvlačim dim, razmišljam... Šta će meni sve ovo u životu? Gde sam zajebao stvar, da sada moram da radim ovo? Pitanja mi naviru sama... Ali pogled na sat me vraća u stvarnost. Oblačim vijetnamku i krećem. Lagano...kao da idem u rat. Čudan osećaj, kada čovek poželi da pobegne sam od sebe, negde daleko... Kako samo pada, odakle više, pitam se. Utrčavam u auto, palim, puštam da se malo ugreje...puštam muziku, i sve u trenutku dolazi na svoje mesto. Ponovo sam ok. Volim ovaj auto...u njemu sam kao u svom gnezdu...siguran. Moj dobri BMW...uvek mi popravi raspoloženje. Krećem. Puštam Dire Strites-e i odlazim u Pančevo... Ponovo zvoni telefon, ovaj stranac pita za koliko dolazim... Gde li ovaj sada ide, pitam se?  Odgovor dobijam ubrzo... Čeka me muškarac sa nekom devojkom. Ulaze u auto, sedaju pozadi, i govore da idemo na Vatin, na granicu, da ih tamo sačekam i vraćamo se! Po govoru shvatam da su Rumuni. Samo sam se pitao kako će se završiti ova noć, ali odgovor neću imati skoro...Bar do jutra...

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

          Posle nekoliko noći provedenih u vrtenju đevreka, počinjem da se osećam kao deo noći grada...Dok jedan grad odlazi u san, drugi se budi, i tek počinje svoj život...Narednih par godina sam proveo u vožnjama i druženjima sa ljudima, kojima je noć dan, koji su odavno zamenili jedno drugim...Da pokušam da nastavim ovu vožnju...

          Prošlo je 3h ujutro, i lagano klizim pustim ulicama. Na radiju ide neki teški blues, koji me tera da vozim skoro mileći...I taman kad sam se zapitao ko će biti sledeća stranka, zaustavlja me neko. Stajem, otvaram prozor, prilazi mi tip, sa svojih 50-55 godina...I dok nesvesno pokušavam da ga procenim, on pita da li je slobodno, i ulazi u auto. Gastarbajer, prvo što mi je prošlo kroz glavu...Njegov govor pokazuje da je davno otišao trbuhom za kruhom...Hoće da ga vozim negde gde su devojke za provod...I dok krećem, on počinje svoj monolog. Nikada nisam mogao da shvatim zašto ljudi imaju neodoljivu potrebu da se ispovedaju taxisti...Ali, prihvatam priču, ova vožnja će trajati, procenjujem. Živi u Americi 20 godina, pobegao zbog sukoba sa zakonom. Sad je čist, sve je platio svojim dolarima, i evo ga ponovo u gradu. Prolazim pustim Terazijama, ispred Meka stoji devojka, verovatno čeka nekoga. Ovaj moj otvara prozor, i pita je da li je slobodna!!! Devojka ga gleda u čudu, ja se izvinim u njegovo ime i nastavljam dalje. Čovek je navikao da je u to doba na ulici samo prodavačica ljubavi, tako je kod njega, kaže...Ne može da shvati još uvek gde je došao. Dok mi priča svoju priču, stižemo do lokala gde se nalazi ono što želi. Parkiram auto, ali očigledno je da mojoj vožnji nije kraj...Zahteva da uđemo zajedno unutra, sve ide na njegov račun. Ne vredi da se prepirem sa njim, lakše mi je da uđem unutra, objasnim šta želi, naplatim svoje i da idem.

             U mračnoj prostoriji, igra jedna blago rečeno, jako umorna devojka...Nema nikoga od gostiju, pa momentalno prilaze nama.Mi sedamo, dve devojke takođe.Ovaj moj narućuje piće, i odlazi sa jednom, i usput mi govori da ništa ne brinem, da ga sačekam, da će sve biti plaćeno. Nema gde da mi pobegne, razmišljam, a i poznajem momke koji vode klub. Dok on nestaje u mraku, mene druga poziva u sobu, kaže da je gospodin platio i za mene!!! O Bože, šta me neće snaći ove noći...Odlazim u sobu, ne vredi...Objašnjavam joj da me sex ne zanima, da sedne i da uzme svoju lovu, da ćemo sačekati da gospodin završi. Na sve muke, sada slušam i njenu tužnu priču, kako je kod kuće čeka malo dete...Jedva čekam da se ova noćna mora završi, i da odem da legnem.

               Posle sat vremena, ovaj Amer se pojavljuje, sav srećan, naručuje nam piće, i priča kao navijen. Ajde više čoveče, mislim u sebi. Konačno krećemo...Taximetar je sve vreme radio, i već je prilično nakucao, Sad samo očekujem da mi kaže kako nema više para, i da lepo završim posao za noćas. Ali, kad smo stigli kod njega, plaća mi sve duplo, i zahvaljuje se do neba za sve. Dok ga gledam kako odlazi, razmišljam... Koliko je čovek sanjao da se vrati u svoj grad, u kome je odrastao, i u kome nije imao nikoga da ga sačeka...Sve koje je znao, ili su mrtvi ili u zatvoru, ili negde daleko, kao i on. Ja sam mu tih par sati bio najbliži, i začudo, i on se meni svideo. Teško je biti u njegovoj koži, pomislih dok sam izlazio iz svoj auta. U trenutku sam još više zavoleo ovaj asfalt po kome hodam svakoga dana. Ovo je MOJ grad, MOJA zemlja...Laku noć i dobro jutro...kako kome.

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

              Prva vožnja, i odmah shvatam da će mi ući u krv, pa ću postati ovisnik...

Spremam se, auto mi je odavno sprema i namirisan.Nisam još svestan ni gde idem ni kako ću da se snađem, ali, ni ne mislim previše o tome, Samo da krenem...Sveže septembarsko veče, puštam laganu muziku, i posle svih procedura prijave na vezu, dobijam svoj prvi poziv...Palim cigaretu i krećem...Treperim.

               Na adresi me čeka gospođa. Vrlo pristojnog izgleda,seda pozadi, govori adresu, i ja lagano krećem. Nudi mi bombonu...Mislim u sebi: Mani se ženo i bombone i svega, zar ne vidiš da ne znam gde je levo. Ali, kao da mi nije suđeno da bude normalna vožnja, nego da odmah vidim ono što ću posle toga mnogo puta videti i doživeti...

„Znaš, majstore, već 10 godina živim sama u velikom stanu“ progovori iz čista mira. „Muž mi je umro, i ja sam ostala sama.Izdajem lokale, i uživam.“ Dok mi ona priča šta radi i gde izlazi, ja se trudim da ne zalutam, ulicama koje poznajem kao svoj dzep. „Znači, ipak ima istina u svim onim pričama koje sam slušao od momaka koji su vrteli đevrek u taxiju“, pomislih u sekundi, izbegavči za milimetar da udarim u auto koji izlazi sa parkinga. Otegla mi se vožnja u beskonačnost, nikada da stignem do adrese na koju bi stranka-gospođa trebala da izađe...Ako nešto ne izmisli, pomislih u sebi. „Majstore, da li hoćeš da mi ostaviš svoj broj telefona, ja se često vozim taxijem, a vidim da si ti sasvim fin mladić, pa...?“ Stižem, i jedva čekam da izađe iz auta, da zapalim u prvi lokal da popijem kafu, ali nije kraj...“Majstore, ajde idemo na neko piće, ako imaš vremena“

Gledam je u retrovizor, ona se smeši...“ Gospođo, hvala na pozivu, ali nemam vremena“

                 Razočarana, daje mi dobar bakšiš, uz molbu da joj ostavim broj telefona. Dajem joj broj telefona od svog kuma...Gledam je kako lagano odlazi...Ne mogu da izdržim, moram da je pozovem i nešto joj kažem: „Izvinite, gospođo! “ Ona se veselo okreće... „ Predomislio si se? pita me kroz osmeh. „ Nee, gospođo, samo sam hteo da vam kažem, da ja nisam MAJSTOR!!!“

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

       Prvi dan u taxiju...I moj početak priče o kojoj sam dugo razmišljao.Uh, bilo mi je mnogo lakše dok sam „vrteo đevrek“, nego u ovom momentu, kad želim da ovu priču podelim sa vama...Ali, posle toliko vremena, sada neću odustati...Odvozaću još ovu vožnju, pa moja odjava...

        Mislim da nema muškarca koji nije poželeo da bar jednom u životu bude na mestu taxiste, da uključi taximetar i krene na adresu...Mene je sasvim slučajno, kao što se i dešavaju stvari u životu, život gurnuo u taxi...I veliko mu hvala, jer sam naučio jednu veliku životnu školu...i uspeo da promenim svoje poglede na svet i ljude.

        A sve je krenulo iz čista mira, uz jutarnju kafu...Ja sam bio u nekom vakumu, prazan...Pijem kafu sa drugarom, vlasnikom taxija, i on me pita, onako, iz čista mira:Sine, zašto ne uzmeš malo da vrtiš đevrek, da ti se odmori mozak od svih gluposti?

Gledam ga, i pristajem...bez trunke razmišljanja...Poznajem grad, poznajem ljude, neće biti frke...I tu, u tom momentu, primim virus, zvani taxi, koji me je drmao 5 godina, i koji mi je totalno promenio život...

         5 godina noćne smene u taxiju...teško za objasniti...Postaneš deo noći, deo jednoj života u gradu, koji se rađa sa prvim mrakom, i nestaje sa zorom.Deo života mnogih lica, uglavnom devojaka...Da, uglavnom devojaka, koje taxi kao takav, neodoljivo nosi sa sobom.Dok pišem o svojim danima, tj noćima u taxiju, sećanja mi lagano naviru...I tek sa ove distance shvatam, da mi je svaki dan bio nova priča...novi susreti, nova poznanstva...

         Želeo sam da ovu svoju priču odmah počnem prvom vožnjom, ali tek sada shvatam da to ne ide tako lako...Pokušao sam da izračunam, koliko sam imao vožnji za 5 godina rada, i zastao sam...Između 20 000-25 000 vožnji !!! U proseku po 2. stranke...Cela Marakana mi je prošla kroz auto!!! Pokušaću, ako budem umeo i mogao, da spomenem neke momente, pošto mi je tek sada jasno šta sam počeo da radim, o čemu da pišem.Pisaću vam o vožnjama u kojima ljubomorne devojke traže svoje muškarce, o muškarcima koji varaju svoje devojke, koristeći taxi...o 3 porođaja koje sam imao u autu...o vožnjama kriminalaca, o pokušajima pljačkanja...o toliko stvari koje je većina vas možda gledala samo na filmovima...Imena neću koristiti, biće u ovim mojim pričama i poznatih, a zlatno pravilo je diskrecija...I zbog toga sam mnoge od tih poznatih faca, često i svuda vozio...Sutra ću krenuti u svoji prvu vožnju, a ako se nekome od vas svide moje priče, neka slobodno sedne...Vožnja je gratis...

Dogodila mi se neverovatna stvar,za koju sam mislio da je otisla zajedno sa komunistickim sistemom!!! Posle iznosenja pozitivnih komentara o radu SBB-a,gospoda sa pomenutog foruma su uklonila moju temu,komentar !!! Napominjem da je sve bilo napisano bez ikakvih uvreda na njihov racun,samo iznosenje ličnih zapazanja,koja se ocigledno nisu dopala tim,da ih nazovem blago,ADMINISTRATORIMA,koji uzgred na sva usta vode propagandu o firmama od kojih su placeni !!!Svaka im cast na totalno neprofesionalnom i moram reci,prizemnom ponasanju!!!

Posle jucerasnjeg texta, na moje iznenadjenje, sa jednog foruma sam dobio dosta komentara pojedinaca, koji su, uzgrad receno, profesionalni forumasi, surferi i sve sto ide uz to...Nekima je smetalo sto sam izneo svoja zapazanja i utiske sa jednog dogadjaja, drugima sto sam se pozitivno izrazio o pomenutoj firmi.
Zaista, cudno. Nisam pretpostavljao da su forumi napravljeni po jednopartijskom sistemu, pa ne dozvoljavaju bilo kome da napise nesto sto se njima,starim i okorelim pljuvacima svega pozitivnog, nece svideti.
Samo su mi dali povoda da nastavim da pratim rad SBB-a!

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

                         Jedan od lepsih dana u poslednje vreme...Pre par dana,na moju adresu je stigao zanimljivi mail...Pozvan sam da prisustvujem jednom dogadjaju,u organizaciji SBB-a. Neko je negde procitao moje komentare vezane za njihov rad, ocenio ih kao realne, valjda, i eto...

                         Danas sam, tacno u 12h dosao na vrata Insomnie, u Strahinjica  Bana...pazljivo prilazeci,ocekujuci neku skrivenu kameru ili nesto slicno. Na moje cudjenje, na vratima me je docekala ljubazna domacica, devojka iz SBB-a i ljubazno pozvala da udjem unutra,uzimajuci moje podatke i konstatujuci da sam na spisku! Nisam verovao da je SBB i ljubazan, jer se svi mi zalimo na neljubaznost njihovih salterskih radnika...i ne samo njihovih.

Nasao sam se okruzen ljudima iz medija, novinarima i ostalim zvanicama, koji su kao i ja dobili pozivnice da prisustvuju promociji preko 100 besplatnih HOT-SPOTOVA postavljenih u mnogim gradovima.

U opustenoj atmosferi, saznao sam koliko ova kompanija polaze na razvoj interneta u Srbiji i pomalo bio zatecen podacima...ali, dobro, sve je to promocija, zar ne?

                         SBB postoji, rekoše, 7 godina, ali mi se čini da su daleko prevazisli Telekom u pruzanju internet usluga! Znam da od maja dodatno podizu brzine interneta za 50%, ne menjajuci cenu. Hm...pa, dobro, hvala Bogu da neko za nesto ne dize cene, a daje vise... a za te HotSpotove...daju ih i u tri parka u Beogradu. Idem da ih probam.